Prekid vatre koji je navodno upravo sklopljen između Sjedinjenih Država i Irana odražava očajnički pokušaj predsednika Donalda Trampa da se izvuče iz ćorsokaka koji je sam napravio (u međuvremenu je ponovo došlo do razmene vatre). Zbrkan niz ciljeva koje je promovisao u prvim danima rata je nestao. Sve što je Trampova administracija, navodno, uspela da obezbedi novim sporazumom jeste obećanje da će ponovo biti otvoren za plovidbu Ormuski moreuz, koji je bio otvoren i pre rata, kao i planovi za nastavak pregovora o iranskom nuklearnom programu, koji su već bili u toku. Ali čak bi se i ti skromniji ciljevi mogli pokazati nedostižnim ukoliko Izrael nastavi sukob sa Hezbolahom u Libanu.
Primamljiva vizija
Trampu je već dosta izraelskog premijera Benjamina Netanijahua. Netanijahu ga je i savetovao 2018. da napusti nuklearni sporazum koji je tadašnji predsednik Barak Obama postigao s Iranom tri godine ranije, čime je Tramp na sebe preuzeo obavezu da postigne bolji dogovor.
Netanijahu je, takođe, ubedio Trampa da pokrene sadašnji rat, predstavljajući mu primamljivu viziju u kojoj dve najmoćnije vazduhoplovne sile na svetu brzo uništavaju vojne i nuklearne kapacitete Islamske Republike i ruše režim koji im je godinama bio trn u oku. Ali sada je on poslednja prepreka sporazumu koji bi Trampu omogućio da iza sebe ostavi noćnu moru koju je taj rat proizveo.
Tramp i Netanijahu nikada zapravo nisu bili potpuno usklađeni. Iako mu se dopadala ideja o „bezuslovnoj predaji“ Irana, Tramp nije imao apetita za dugotrajan vojni angažman
Tramp i Netanijahu nikada zapravo nisu bili potpuno usklađeni. Iako mu se dopadala ideja o „bezuslovnoj predaji“ Irana, Tramp nije imao apetita za dugotrajan vojni angažman. U krajnjoj liniji, nuklearni sporazum koji bi mogao da predstavi kao bolji od Obaminog uvek bi mu bio dovoljan.
Za Izrael je, međutim, uklanjanje pretnje iranskih balističkih raketa, kao i prekid podrške koju Teheran pruža svojim savezničkim oružanim grupama u Iraku, Libanu, Palestini i Jemenu, oduvek bilo pitanje o kojem nema pregovora. Problem je u tome što Iran po tim pitanjima uopšte nije spreman na kompromis. Za razliku od nuklearnog oružja, balističke rakete i mreža savezničkih oružanih grupa za Iran predstavljaju pitanje opstanka.
Liban, gde Izrael pokušava da desetkuje Hezbolah, koji uživa podršku Irana, posebno je sporna tačka. Pošto je sever Izraela poslednje tri godine bio izložen raketnoj vatri Hezbolaha, Izrael je obećao da će ostati u južnom Libanu koliko god bude potrebno da ukloni tu pretnju, bez obzira na to šta kažu Sjedinjene Države. Otvoreno prkoseći Trampu, Izrael je izveo vazdušni udar na Bejrut upravo u trenutku kada su SAD i Iran privodili kraju pregovore o prekidu vatre.
Taj potez mogao je da ugrozi čitav sporazum. Kako je iransko ministarstvo spoljnih poslova jasno stavilo do znanja, prekid izraelskih vojnih operacija u Libanu preduslov je za „bilo kakav prekid vatre i bilo kakav konačni sporazum“. Štaviše, ukoliko Izrael nastavi napade na Liban, Iran će nastaviti da uzvraća Izraelu. „Podrška otporu u Libanu dužnost je svih nas, a uklanjanje Izraela iz regiona ostvariv je cilj za muslimane“, nedavno je izjavio komandant Kuds snaga, jedinice zadužene za spoljne operacije i vojnoobaveštajne poslove u okviru Korpusa garde islamske revolucije.
Novi poredak na Bliskom istoku
Iransko samopouzdanje neće pokolebati Netanijahua. On zna da, iako Iran svoju stratešku pobedu nad dve globalne vojne sile doživljava kao sopstvenu nepobedivost, njegove sposobnosti da odbrani zemlju su ograničene. Novi talas napada izraelskog ratnog vazduhoplovstva, uključujući i udare na civilnu infrastrukturu, mogao bi samo dodatno da oslabi poziciju Islamske Republike.
Otvoreno prkoseći američkom predsedniku, Izrael je izveo vazdušni udar na Bejrut upravo u trenutku kada su SAD i Iran privodili kraju pregovore o prekidu vatre
Međutim, Tramp bi mogao da bude problem za Izrael. Iranski ćorsokak oborio je njegov rejting, skrenuo pažnju sa njegovih samopromotivnih spektakala, poput proslave 80. rođendana, i sprečio ga da proglasi brzu „pobedu“ za kojom čezne. I spreman je da žrtvuje i ključne izraelske interese kako bi se izvukao iz nastale situacije. Kako je nedavno rekao potpredsednik Džej Di Vens, SAD i Izrael „dele mnoge interese“, ali postoje i situacije u kojima se njihovi interesi razilaze; glavni cilj Amerike u vezi s Iranom jeste da spreči Teheran da dođe do nuklearnog oružja.
Po toj logici, Trampova administracija mogla bi ponovo da predstavi svog predsednika kao nenadmašnog majstora pregovora, ali samo ako Izrael pristane da se povinuje. Tramp je toliko željan da mu se Izrael skloni s puta da je, prema navodima medija, počeo panično da vređa Netanijahua. „Ti si jebeno lud“, navodno mu je vikao tokom nedavnog razgovora. „Da nije mene, bio bi u zatvoru.“ U ovom trenutku izgleda da Tramp pokazuje više poštovanja prema zvaničnicima Revolucionarne garde nego prema Netanijahuu.
Možda nema boljeg pokazatelja pogoršanja američko-izraelskog savezništva od Trampovog insistiranja da on „vuče konce“, te da Netanijahu nema drugog izbora osim da se povinuje, čak i ako to znači prihvatanje sporazuma koji ne odgovara bezbednosnim interesima Izraela. Odnos između dve demokratije nastale na talasu doseljeničkog pionirskog duha srozao se na savez dvojice neiskrenih lidera, u kojem gospodar kori vazala zato što je iskoračio iz zadatih okvira.
Šta god da se desi, Tramp i Netanijahu neće umaći sudu istorije. Njihov rat zasnovan na obmanama predstavlja, prema ovoj interpretaciji, jedan od najvećih strateških poraza koje su dve vojne supersile ikada doživele od jednog posrnulog i finansijski iscrpljenog režima. Iran je iz rata izašao snažniji nego ikad, kao novi gospodar geopolitičkih odnosa na posleratnom Bliskom istoku. Novo primirje samo dodatno uvećava njegov strateški dobitak: predsednik Sjedinjenih Država sada se pojavljuje kao zaštitnik Libana, a samim tim i iranskog saveznika u toj zemlji.
